Органска вина

Органска вина

Подаци говоре да органско вино у свом менију најрадије конзумирају људи од 21 до 34 године, да о здравијем вину више размишљају жене, да се за њега више интересују они који мање зарађују (богати више нагињу традиционалним, лли вероватно скупим винима). Иначе, органска вина која се сада производе и купују у свету још не представља значајну количину да би се присталице вина произведеног на традиционални начин осетиле угрожено.

Како се процењује, у свету послује око 2.000 органских винарија, од којих је готово девет стотина у Француској. Највеће површине органских винограда су у Италији – око 45.000 ха (45 % на Сицилији), потом у Шпанији (21.000 ха) и Француској (10.000 ха). У целој Европи има око 92.500 ха, што значи да је удео виноградарства у органској пољопривреди мали – око 1 проценат. Међутим, иако се о органским винима увелико говори, њихова судбина запетљана је у различитим тумачењима органске производње и органских производа. У Европској Унији до недавно није било дозвољено залепити на флашу ознаку „органско вино“, већ само описну напомену: „произведено од органског грожђа“. Тек почетком 2013. године, у Бриселу, донета је одлука да се на етикету може ставити натпис „органско вино“. Још важније је то да, по тим новим правилима, органска вина смеју садржати сулфите, што је до јуче многима било незамисливо. То може ићи у прилог тврдњама да сулфити нису штетни по здравље, али можда је реч и о чисто финансијским разлозима: сулфити су ти који омогућавају винима да дуже трају.

У Европској Унији, за органска вина дозвољено је 100 јединица сулфита за црвена вина и по 150 за бела или розе, што је многоструко више од 10 јединица дозвољених у САД (и то само ако се појаве природним путем). Иначе, код конвенционалних вина тај ниво је 350 јединица.

Шта је органско вино?

VinoТо је вино направљено од грожђа узгајаног на органски начин, што подразумева стриктну примену бројних правила и критеријума, а сваки производ који жели да буде означен као органски мора да добије сертификат којим се доказује праћење тих строгих правила. Међутим, већина тих правила уједињују се у основном постулату ове производње: без употребе пестицида, хербицида и хемикалија. Органски произвођачи такође не додају својим винима ароме, чак ни попут малих прстохвата храстовине, а користе углавном само базичне винарске технике као што је додавање квасца ради ферментације. Органска вина садрже мање сулфита од традиционалних. Додају се вину ради конзервације, а стопроцентно органска вина чак уопште не садрже сулфите, што је наводно добро за организам. Виноградарство по принципима органске производње подразумева производњу здравог грожђа и квалитетног вина. Уважавају се биолошки закони, подржавају и унапређују природна плодност и биолошки процеси у земљишту, користи његова микробиолошка активност која доприноси правилној исхрани лозе. Обрада земљишта своди се на најмању меру, а забрањена је употреба минералних ђубрива и синтетичких пестицида. Сталном контролом производње која се уклапа у заштиту животне средине, органско виноградарство осигурава квалитет, очување околине и људског здравља. Виноград мора бити пре свега удаљен од индустријских загађивача, ауто-путева и засада са класичном производњом. У близини треба посадити појас дрвећа и грмља јер то повољно утиче на присуство корисних организама и стабилност агроеколошкох система. Садржај штетних материја у земљишту мора бити испод прописаних вредности. Одлуку о погодности неке парцеле за органску производњу доноси, након извршене контроле земљишта, воде и ваздуха, овлашћена особа из лиценциране институције. Пошто су земљишта углавном сиромашна органском материјом, неопходно је додати хумус.

За нормалан развој и добар принос земљиште мора да има 2,5 до 3% хумуса. За исхрану се користе искључиво органска ђубрива. То може бити стајско ђубриво, компост, хумус (глистењак), тресет и дрвени пепео.

Поред органских, у последње време, појавила су се и биодинамична вина. И док органска вина не смеју да садрже хемикалије које настају употребом ђубрива, пестицида и хербицида, нити сулфите, биодинамичари су још строжи: они су усвојили све наведено и отишли корак даље користећи специјално припремљена ђубрива (из воловских рогова рецимо), не користећи ни винобран да одбране листове лозе од штеточина, а вечина послова у винограду и винарији планира се према месечевим менама. Граница између ове две врсте узгоја није строго повучена. Тако поједини органски фармери усвајају технике ближе биодинамици, па гаје биљке које привлаче инсекте корисне за здравље лозе. Уз посебне препреке намењене животињама које штете биљкама, дозвољавају раст корову и дивљем биљу између редова лозе. Употреба биодизела у винограду такође умањује опасност од емисије штетних честица, а плуг и коњи све су популарнији. Са глобалним порастом тражње, интересовање за органска вина постаје права опсесија аналитичара. Пажљиве анализе показују да се органска вина још не занима превише потрошача, али је та група изузетно пробрана и селекционисана. Поготово не на овим просторима, мислимо на регион, где етикета „органско вино“ као да представља баксуз, лош предзнак, у сваком случају веома несигурно и клизаво тло за сваког винара који озбиљно рачуна на приступ слободном тржишту. Чак и они који из сопствених убеђења производе вина што „миришу“ на органско, крију ту чињеницу као змија ноге, уместо да то поносно истакну насред етикете! Тако се стиче утисак да органских вина на овим просторима и нема.

Оставите коментар

Ваша адреса неће бити објављена. Обавезна поља су означена * *